|
         |
 |
Nije bilo teško pretpostaviti da će posle nekoliko dobrih gljivarskih godina, uslediti jedna loša, barem u ovom delu što ga proživesmo. Hladno proleće, suvo pa vrelo leto ne pozvaše gljive da se pojave, sigurno ne kako smo se nadali. Bilo kako bilo, Gljivarsko društvo Šumadije se moralo pojaviti početkom jula na Goliji, u Rudnom. Deo družine je došao u četvrtak, deo u petak, a na broju smo bili u subotu. |
Jedan od brojnih vlasnika naše brvnare, puh
|
|
Dolina Ibra, juriš ka odredištu, napolju se vazduh kuva na 37oC. Da stvar bude gora neko je uključio ventilator, pa je osećaj kao u rerni. Ne znam koliko smo blizu da vrelina potraje mesec, dva, da kiša izostane i da suša i požari speru zelenu boju sa naših planina, svedu je na uzak pojas oko naših reka, a veći broj istih bez velike greške možemo zvati kanalizacionim kolektorima. Jeste da smrdi, jeste da guši sve što diše u njoj ali još uvek je nekakva voda, to je ipak nešto. Još ako je reka blizu granice, našu sramotu utrapićemo komšijama. Vijuga put do obronaka Golije i Radočela, pratim ga očima i rukama, temperatura propada 35, 33, 31oC. Ukazaše se prve kuće Rudnog. Silazim dobro poznatim makadamom do Brevine, bistre i mršave. Pre koju godinu moćna reka, danas se pretvorila u otok kome je teško i zvuk da stvori.
|
Ovde su leptiri mirni i vaspitani, Aglais io
|
|
Duboko dole, preko mosta pa levo. Vidik se otvara, čistina sa smrekama, izvor, klupe i izviđačka brvnara, naša sigurnost, utočište daleko od svega čime smo se bavili juče. Ovde je vazduh oštar, hrana ukusnija, voda životnija. Većina gljivara je na okupu, svako zabavljen svojim poslom, vatra, kotlić, voda, kafa, … Kasno je za šumu jer je ručak okasnio, a eto i kiše. Meštani rekoše da je nije bilo mesec dana, nije prava ali je dobrodošla. Deo gljivara spava u brvnari zajedno sa starosedeocima i pravim vlasnicima brvnare, puhovima. Ova simpatična, noćna, šumska stvorenja odgovorna su za mnoge priče o duhovima na tavanu. Jednom nam je, pre koju godinu, ostala povelika činija kajsija da prenoći. Sutradan su ovi duhovi izgrizli baš svaku kajsiju preostalu kajsiju. Bila je to u prvi mah misterija za nas. Čudo je prirodna pojava koju nauka još nije razjasnila. Dole u klancu suce brzo zalazi, kiša se ocedila sa grana, mrak nas opkoljava.
|
Pogled na masive Kopaonika
|
|
Jutro nas zatiče na nogama lakim i odmornim, da vidimo ima li u šumi ičega usred suše i vreline. Krećemo makadamom ka susednom selu. Livade, šumarci smrekovi, pomalo bukovi, ima belog bora, vrba, breza, jova. Obilje je šumskih jagoda, žbunovi borovnice su uglavnom prazni, divlja malina je još zelena. Ko se potrudi i u ovakvim uslovima naći će gljivu. Zemlja je vlažna od jučerašnje kiše, temperatura je pala, deluje idealno ali za buđenje gljiva trebaće mnogo, mnogo više. Ipak, gljive smo pronašli sveže, sporonosne, posebne. Bilo je tu tigrica, biserki, muhara, zeka, levki, ježevica, klinčića, cepača. Zaključak, loše je, oskudno, na većini lokacija bezgljivo.
|
Pogled za pamćenje, Gentianella germanica
|
|
Livade Rudnog su posebna priča, svaka travka je drugačija, svaka lekovita. Sve nijanse poznatih boja ovde je moguće naći. Ne znam da li je mleko od ovdašnjih krava lekovito ali je svakako posebno. Ovde ljubitelji i znalci biljaka, leptira, životinja neprekidno uživaju u svom svetu, mi gljivari tek kada se steknu uslovi. Posle mršavih nalaza u šumi, odlazimo na travnato uzvišenje, oskudno i kamenito. Pronalazimo više sasušenih pehara, ostataka velike puhare (C. utriformis). Poseban je osećaj kada šuma procveta gljivama, još posebniji i ređi kada to učini livada. Boje su nekako jače, prodornije. |
Retka gljiva ali na Rudnom je uvek nađemo, Hydnellum suaveolens
|
|
Na ovoj siromašnoj zemlji raste majčina dušica, kantarion, rastu i neke čudne biljke, nikada ih video nisam. Usresređujemo se na neobičnu, izuzetno lepu biljku. Ljubičasti cvet sa pet trouglastih latica, sve je nekako geometrijski pravilno. Ispostavilo se da se radi o porodici lincura, o vrsti Gentianella germanica. Na srpskom internetu i nema baš podataka o njoj, odnosno skoro da ih nema uopšte.
|
Iznenadila nas je ova cepača, I. erubescens (stanište na slici nije originalno)
|
|
Sutradan smo se okrenuli u suprotnom smeru, ka odredištu poznatom kao Biser voda. Mreža potočića, livade, šuma u kojoj preovlađuje bukva. Probali smo u smreki, možda će bukva biti ona prava. Deo grupe je ostao na livadi, dok su se ostali uputili u obližnju bukovo-smrekovu šumu. Gazim po presušenom lišću, oko mene mnoštvo kao ugljenisanih, pocrnelih gljiva. Da smo se pojavili pre desetak dana zatekli bi veselo okruženje. Ipak, evo bledo žute muhare, pa porfirne, pa tigrice. Pažljivo snimam stelju, koja više ne izgleda tako bezgljivo. Evo plavih zeka, pa Romelove, pa zelene smrekove. Zaboravljam na vrućinu, znoj, paučinu, udaljio sam se prilično, a ovo su potpuno nepoznati predeli za mene. Teren se strmo spušta u nekakvu klisuru, možda nije pametno da istražujem dalje. Trošim poslednje zalihe vode, krećem uzbrdo. Uskoro se grupe spajaju po dogovoru, da krenu nazad u bazu, na gljivarski gulaš koji je uvek na meniju poslednjeg dana kampa. |
Jedna od najčešćih gljiva u junu i julu na Rudnom, A. excelsa var. spissa
|
|
Vatra grli pocrneli kotlić, voda u njemu poskakuje od vrućine, krčka se luk i meso, gljive ćemo ubaciti kasnije. Svojski smo se potrudili da izbor ne bude samo suvi vrganj i uspeli u tome. U kotliću se, kada je za to bilo vreme, našlo sedam vrsta svežih gljiva, uglavnom zeke, biserke, lisičarke i klinčići. Društvo posedalo na klupe, nestrpljivo čeka da se posluži. Vreme je potpuno mirno, Brevina nas grli za kraj. Možda kraj u julu ali eto nas opet, kada se pojave gljive, u našoj bazi na Rudnom. |
|
|
